Page 208 - KUCANJE

године, гине и учитељ Мита, у врх Косова, бра-
нећи стопу по стопу своје Отаџбине од Бугара.
После годину и по дана, у оној истој школској
канцеларији где смо Душан и ја правили пла-
нове за културни рад села, седели су Бугари и
решавали кога ће од Шиљеговчана да обесе, а
кога да стрељају. А после неколико година, на
месту где Бугари вешаху наше људе, подигнут је
Споменик, са именима, урезаним златним сло-
вима, оних које побише!
− Аманет вам остављам да љубите своју веру
и Српство − биле су последње речи проте Ав-
рама Милану Динићу, земљораднику из Ве-
ликог Шиљеговца, пред одлазак на мучилиште.
− Били смо затворени ноћу у једној штали у
Прћиловици те нисмо знали један за другог који
смо − казивао је Милан Динић у перо Сретену
Динићу.
− Тражећи место где да легнем нагазим на
једног човека, у коме, кад проговори, познадох
Проту по гласу. Скотурио се у једном углу,
завио главу башликом и ћути. Кад му се ја јавих
ко сам, он уздахну, направи ми место те се
спустих крај њега. Проговорисмо неколико речи
и заћутасмо очекујући даље своју судбину. У
пола ноћи, звекну реза на вратима и чу се глас:
„Аврам Јованов!” Прво њега прозваше па после
још неке. Он се подиже и рече: „Е, Милане, ово
није добро што нас сад изводе у недоба.
Свршено је! Узми овај крст и књиге и однеси их
дому моме. Бог нека утеши све, па и моје...
Аманет вам остављам да љубите своју веру и
Српство. Збогом!”

206