Page 77 - KUCANJE

шапатом. Савлађујући страх у себи стигао сам
до половине кухињице с чијег прозора се могла
видети терасица са улазним вратима. Тада је ру-
ка бездушника одврнула сијалицу изнад улазних
врата. „Спољно светло”, како смо га у кући
звали, било је угашено. До зоре смо плакали, на-
рицали, вапили за милост и помоћ склупчани у
кревету, на оном истом месту где је убијен отац
Илија Симић, а они нису престајали да снажно
ударају на улазна врата и све прозоре. Мој отац,
свештеник Војислав Илић, тих дана, желео је да
обнови надгробни споменик оцу Илији, пред
барбатовачком црквом. Комунисти су, после ра-
та, овај споменик порушили и бацили га у пољ-
ски клозет у барбатовачкој порти. Жеља за об-
новом овог надгробног споменика разјарила је
топличке комунисте, предвођене Лудим Живком
– носиоцем партизанске споменице 1941. годи-
не.
Године 1986. отац је добио премештај у Ве-
лики Шиљеговац. Опет је служио у цркви у ко-
јој су комунисти убили свештеника Божидара
Јовановића – сина чувеног проте Аврама Јовано-
вића.
Имао сам осамнаест година, био ученик Бо-
гословије Светога Саве у Београду и занемео од
чуда кад сам сазнао за неприлике руског свеште-
ника Антонија Оглобина из суседног села Здра-
виња. Владика нишки Јован писао је Светом ар-
хијерејском синоду, 20. октобра 1953. године:
„Парох здравињски у Намесништву ражањ-
ском известио нас је, да су га на дан 8-ог, овог
месеца, око 20 часова увече напала непозната
лица у његовом стану, којом су приликом каме-

75