Page 79 - KUCANJE

ПРОТА ИЛИЈА СИМИЋ

Био сам тако мали да се сећам само својих
суза, мајчиног загрљаја и делића страшног сна
који ме је пробудио. Чуо се, најпре, јак пуцањ.
Пренуо сам се из сна и видео на смрт рањеног
свештеника како пада на мене. Улазна врата
била су отворена и јак мраз из дворишта про-
дирао је у кућу. Убице нисам успео да видим,
али сам знао да су ту, око нас, иза куће – свуда.
Био сам тако уплашен да нисам могао ни запла-
кати. Сузе, којих се добро сећам, лиле су низ
моје хладне образе. Биле су топле. У њих је,
последњи пут, погледао рањени свештеник, а
онда је испустио душу. Мајка ме је узела у
наручје и заљуљала. Преживео сам морску бо-
лест имајући представу о родној кући као о
броду с мртвацем. Упитао сам:
– Куда плови овај брод?
Непознати глас ми одговори:
– У Свету Земљу.
Тада сам се расанио.
Свештеник Илија Симић убијен је 10. јану-
ара 1943. године у парохијском дому барба-
товачке Цркве Светих цара Констатина и царице
Јелене. Мој отац, свештеник Војислав Илић, до-
шао је 1968. године у ово село и настанио се у
кући у којој је убијен отац Илија. Ту смо рођени
сестра, брат и ја.

77