Page 83 - KUCANJE

сокаку не би чула, недељом и празником,
трговци, дућанџије и мутавџије, бледи и испи-
јени од вечитог страха, храбрили су једни друге
и с великим поверењем и оданошћу се окупљали
око својих ћутљивих и брижних првака. У таквој
средини поникао је поп Мита. Бистар и окретан,
стална је брига својих на дому. Послали су га у
призренску богословију да учи и јуначи се. Дру-
гове је имао са свих страна: из Црне Горе, Срби-
је, Маћедоније и Босне. Слушао је њихове приче
о народном животу. Слушао и уздисао. Ту, у бо-
гословији, огрејао се и подигао духом да више
никада покуњено ропски не прође, па постаје и
остаје заточник Србадије и слободије. Када је
завршио Богословско-учитељску школу коју је
основао архимандрит Иларион Весић, увидеше
његови родитељи да он не зна, нити хоће да зна,
за увијање и подилажење Турцима. Сербез и
изазивачки кретао се по турској касаби. Око му
није трептало од арнаутске мартинке. На једви-
те јаде га је његов стриц и учитељ Трифа Дими-
тријевић, наставник богословије, довитљиви ђа-
ковичко-призренски првак, наговорио да бежи
из огња, јер је осећао да неће дуго службовати
ако остане међу својима. Тако је Димитрије у
Санџаку постао учитељ. Али и овде, убрзо, дође
Мујо да му се натреса, а он, ни пет ни шест,
хитро, како је само могао да потрчи, упаде у
разред за брешку. Мујо, кад је то видео, стаде
бежати тако брзо, да је тек у суседном селу зас-
тао и одануо:
– Виђи крмекога сина! Ху, људи, у турскоме
царству, па готово погибох од крмка!

81