Page 84 - KUCANJE

Ко зна шта је радио до Врања. Ту се мало за-
држао, с друштвом походио обесне чауше и ра-
зуларене балије по нашем југу. Од тада му је и
оно друго презиме – Комита. Када се ,,заситио”,
кренуо је да ствара породицу. Запопљен је у
Београду и послат на парохију у Сијеринску Ба-
њу, где се састаје с чувеним поп Ђорђем из На-
хије пећке, који је, својевремено, спровео чету
Лазе Кујунџића до Велике Хоче. За овим је до-
био парохију барбатовачку у Топлици да је бли-
же Преполцу. Причали су старији људи, у паро-
хији барбатовачкој, о поп Мити:
– Пргав и љут, мало напрасит, ко му нарав
зна, лако га подноси. Кад му љутина прође, мек
и добар, као други човек. Сув и коштуњав. Брз,
као олуја. После службе, код Цркве, готово ста-
лно, бацао је камена с рамена. Погађао у нишан
с једним оком као ретко ко. Друго му је око би-
ло стаклено. Чик мајци да је смела која жена да
прича у цркви кад он служи. Уочи 1912. године
неколико пута је прелазио границу с друштвом.
У рату 1912. године предводио је један четнички
одред. Катастрофалну 1915. годину дочекао је у
Барбатовцу, где је и кућу подигао. Изела би га
срамота да бежи и да оставља народ без икакве
заштите. Дочекивао је и испраћао бежанију као
да су му сви својта и кумови. Престоничко дру-
штво „Обилић” оставило је код његове куће те-
шку златом извезену заставу и, благодарећи
њему и његовој попадији, ова је драгоценост са-
чувана иако му је дом и све у њему, до кашике,
изгорело. Отац Димитрије дочекао је неприја-
тељску војску храбро и поносно. Надао се на
хришћанску и јуначку увиђавност, на словенско

82