Page 10 - MILISAV IZ JOŠJE

− Само нек ти планови буду на његово до-
бро! – првоборац је устао да иде, није ’тео ни
ракију да попије.
Хвала му до небеса, кажем себи и дан данас.
Остао би доживотно на Биро рада, сигурно. Куј
да те спаси, кад те овде узму на зуб. Мало је
ово место. Још кад знају да си са село, спаса ти
нема.
− Има он од чега да живи! Шта нас брига!
Нек’ лади тај дугачак језик по ливаде и чува
овце! Ко му крив кад не зна ово да цени! –
свак’ би рек’о ко ме у вароши познаје. А ови из
моје село, још и горе:
− Луд је био и онај куј га прими’ на пос’о!

Питам ја Енглеза, мирно, пред свим радни-
цима и шефовима:
− Добро, кад је све тако, што нам бар не да-
те трећину од те плате што сте давали вашим
радницима код куће? Имамо и ми децу! Несмо
шугави!
Тајац. Чује се само преводилац, дош’о са
њим још од туде. После ми кажу ови наши што
помало знају њихов језик, да оно шугав превео
ки полну болест. Енглез се намрштио, сам’ ћу-
ти! Погледује у мојег директора. А он се уњо-
њорио, ки миш у трице, па побо нос у земљу и
црвени и презнојава се ки куртовка на плотну.
Врућина мало и њему, а не сам’ нама што у три
смене се кувамо ки сараге и удишемо смрад
док им саливамо аутомобилске гуме, летње и
зимске! Ја се врати на место те седо. А беше ми

9