Page 15 - MILISAV IZ JOŠJE

А мо’а је мати била ки светица. Таки су били
и сви њени. И сад питај кога ’оћеш у њено Гре-
вце, сви ће ти кажу исто. Посмрче, отац јој по-
гин’о на железнице! Остала са мајку да бедује!
Рат је добро запамтила и све оно после њега.
Ал’ о томе није ’тела да ми прича. Сам’ одмане
руком:
− Сиротиња, сине! Тако се живело! Суд-
бина!
И мојега оца тако је прихватила. Кад се уда-
вала, питали се други. Како ти старији кажу,
тако има да бидне. Додуше, волела га она ал’
тек после. Тако ју дошло, кад су га мртвог до-
нели кући! Мртвак се онда купао и бријао ту у
куће. Био неки чика Тола, он ти је водио тај ред
код нас у село. Е, он му наш’о прамен њене
косе у новчаник. Исти онај још од прве брачне
ноћи.
− Нећу те ни пипнем! – реко јој кроз сузе, а
старојко пијан ки мајка, још се чуо ’де пева у
авлије.
− Старији сам од тебе доста. Отац могу да
ти будем.
Дрхтала је ки прут и некако села на кревет.
Он ју пришо с маказе.
− Само један прамен. Твоју лепу косу сам’
да носим уз себе, свуд’ ’де путујем.
И он је радио на железнице. Кад су му по-
нудили стан у Земун (следовало и њега, мог’о
га добије), није ’тео ни да чује.
− Нека узне други, ком’ устреба. Имам ја у
село и кућу и жену и сина.

14