Page 11 - MILISAV IZ JOŠJE

мило к’о да сам уватио престо. Кад се сви пра-
ве луди, и треба им тако. Нек’ ћуте, нек’ виде
да нисмо сви баш толике будале! Баш ме брига
шта ће да ми мисле. Ионако имам још мало до
пензије.
− Господо (нема више оно другови) − при-
диже се некако директор на ноге, а види се да
дрхти ки лејка на ветар. – Хвала свима што сте
дошли да чујете нашег генералног директора,
мистер Блејна.
Растури сабор док си рек’о пиксла.

А тако је било и онда кад сам као дете са
Милета Трицу по Маринкове баре ватао змијк-
чиће и жабе па и’ убацив’о у недра. Ни каиш
нисмо онда имали! Тежињаву кошуљу, дугу до
колена, сам’ подвијемо и увежемо под гузицу и
ето ти ки џак па пуни колко мож’ да стане. А
онда ајд’ на сабор. Кола сам бију код цркве. Ри-
пље и старо и младо, ни минут не стају. Ми
улетимо у оно највеће, станемо на сред’ леди-
ну, па одрешуј тежину. Снајке цикну прве, па
тутањ под ноге! Гамижу змијкчићи сам пуца, а
жабе ћуту и све гледу са оне њине урокљиве
очи. Стра’ да те увати, сам тако! А што смо то
радили, Бога питај! Тако ни дошло. Није ни
нико рек’о. А нисмо имали где то ни да види-
мо. Телевизор није имао нико у наше село. Мо-
жда зато што смо и’ све добро у колу знали?!
Овамо, иза леђа, један о другем све најгоре, а
овамо, у порте, рипљу и још се држе за руке −
ки да се воле! Од оца ме онда није мог’о да

10