Page 13 - У ШИМШИРУ КРАЈ ГРОБОВА

то му није сметало да ради још један посао −
био је и управник Патријаршијске библи-
отеке. Једном, док сам враћао позајмљене
књиге (нису се могле износити из библиотеке
па смо их читали у некаквој мрачној собици
сутерена зграде која се звала Патријаршија, а
заправо је подигнута са другом наменом),
упитах професора да ли иде у Спанце. Он,
обрадован питањем, остави књиге које је по-
писивао и посвети ми пет минута свог вре-
мена.
− Није све пропало! – изусти кад му рекох
да сам рођен у Барбатовцу, суседном селу ње-
говог Спанца, и да ми је отац свештеник.
− У мојој кући је подигнут Топлички уста-
нак! – причао је о детињству.
− А зашто се Барбатовац тако зове? – упи-
та. Погледао ме строго, професорски.
− Био је неки Барбара, ваљда Турчин, па
по њему.
− Е, није! У старо доба, крсташка војска на
путу за Јерусалим прошла је кроз Србију. У
Нишу је дочекао Стефан Немања. То знаш?!
− Знам, професоре.
− Један крак те војске наставио је свој пут
преко Топлице за Свету земљу. Тамо где су
логоровали Мађари, том месту оста назив Ка-
шевар, где су били Шпанци − Спанце, а Нем-
ци − Барбатовац.
− Значи, исто као што данас НАТО има да
прође овуда?!
− Мали, пази шта причаш – насмејао се.
− Овде и зидови имају уши!

11