Page 18 - У ШИМШИРУ КРАЈ ГРОБОВА

Ко зна шта је радио до Врања. Ту се мало
задржао, с друштвом походио обесне чауше и
разуларене балије по нашем југу. Од тада му
је и оно друго презиме – Комита. Када се ,,за-
ситио”, кренуо је да ствара породицу. Запо-
пљен је у Београду и послат на парохију у Си-
јеринску Бању, где се састаје с чувеним поп
Ђорђем из Нахије пећке, који је, својевре-
мено, спровео чету Лазе Кујунџића до Велике
Хоче. За овим је добио парохију барбатовачку
у Топлици да је ближе Преполцу. Причали су
ми старији људи, у парохији барбатовачкој, о
поп Мити:
– Пргав и љут, мало напрасит, ко му нарав
зна, лако га подноси. Кад му љутина прође,
мек и добар, као други човек. Сув и кошту-
њав. Брз, као олуја. После службе, код цркве,
готово стално, бацао је камена с рамена. По-
гађао је у нишан с једним оком као ретко ко.
Друго му је око било стаклено. Чик мајци да
је смела која жена да прича у цркви кад он
служи. Уочи 1912. године неколико пута је
прелазио границу с друштвом. У рату 1912.
године предводио је један четнички одред.
Катастрофалну 1915. годину дочекао је у Бар-
батовцу, где је и кућу подигао. Изела би га
срамота да бежи и да оставља народ без ика-
кве заштите. Дочекивао је и испраћао бежа-
нију као да су му сви својта и кумови. Пре-
стоничко друштво „Обилић” оставило је код
његове куће тешку, златом извезену заставу и
благодарећи њему и његовој попадији ова је
драгоценост сачувана, иако му је дом и све у

16