Page 17 - У ШИМШИРУ КРАЈ ГРОБОВА

бледи и испијени од вечитог страха, храбрили
су једни друге и с великим поверењем и ода-
ношћу се окупљали око својих ћутљивих и
брижних првака. У таквој средини поникао је
поп Мита. Бистар и окретан, стална је брига
својих на дому. Послали су га у призренску
богословију да учи и јуначи се. Другове је
имао са свих страна: из Црне Горе, Србије,
Маћедоније и Босне. Слушао је њихове приче
о народном животу. Слушао и уздисао. Ту, у
богословији, огрејао се и подигао духом да
више никада покуњено ропски не прође, па
постаје и остаје заточник Србадије и слобо-
дије. Када је завршио Богословско-учитељску
школу, увидеше његови родитељи да он не
зна, нити хоће да зна, за увијање и подила-
жење Турцима. Сербез и изазивачки кретао се
по турској касаби. Око му није трептало од
арнаутске мартинке. На једвите јаде га је ње-
гов стриц и учитељ Трифа Димитријевић, на-
ставник богословије, довитљиви ђаковичко-
призренски првак, наговорио да бежи из огња,
јер је осећао да неће дуго службовати ако ос-
тане међу својима. Тако је Димитрије у Сан-
џаку постао учитељ. Али и овде, убрзо, дође
Мујо да му се натреса, а он, ни пет ни шест,
хитро, како је само могао да потрчи, упаде у
разред за брешку (старинска пушка по Бре-
шији, граду у Италији, п. п.). Мујо, кад је то
видео, стаде бежати тако брзо, да је тек у
суседном селу застао и одануо:
– Виђи крмекога сина! Ху, људи, у тур-
скоме царству, па готово погибох од крмка!

15