Page 15 - Tople suze na putu za Jerusalim dopunjeo izdanje

Отац је био затворен у подрум куће преко пута
Гимназије, где је данас вртић. Мајка је покушавала
да га спаси. Молила је људе да посведоче да је њен
муж − учитељ у Жабару, она у Дашници, тако су се
и срели, а пред рат, 1940, у Кукљину, где је основао
црквени хор − недужан. Молила је двојицу лекара
које су као избеглице из Словеније примили у Ку-
кљин са њиховим породицама. Један од њих, гине-
колог, министар у новој власти, није хтео да све-
дочи. Боса Цветић, револуционарка, школска дру-
гарица њеног мужа, није смела. Ребеку, Јеврејку,
коју су са њене две кћерке, као породичне прија-
теље спасили од нациста тако што су их из града
склонили у Бачину, није могла да пронађе…
Наталија је била упорна. Ишла је сваки дан да
сужњу однесе храну. Кад су јој стражари први пут
вратили храну знала је да је вест о његовој смрти
истинита. Вече пре тога, Пећком улицом, којом су
спроводили Крушевљање на погубљење у Гарском
потоку, зачула се песма Знаш ли селе да се раста-
јемо. Каја Михајловић, гимназијска професорка,
Николина рођена сестра, становала је у овој улици.
‒ Учо, дај да те одвежем! ‒ замолио га је сапа-
тник, везан жицом с њим, који се код гробља успео
ослободити.
‒ Немам снаге! Бежи, сам! ‒ биле су Николине
последње речи, које су путовале са бегунцем, ту
ноћ, међ’ споменицима на крушевачком гробљу,
праћене рафалном паљбом стражара, да би се после
настаниле у Чикагу и после много година стигле до
ожалошћене породице у Крушевцу.
За породицу је наступио нови живот. Наталија
није имала право на посао, а деца на црвену мара-
му.

XIV