Page 16 - Tople suze na putu za Jerusalim dopunjeo izdanje

‒ Химна се интонира, државни је празник или не-
ка свечаност, а нас четворо, звали су нас четнико-
вићи у Дому за незбринуту децу, имамо плаве ма-
раме ‒ вели чика Бора.
‒ Шаљу нас у кујну. Да нисмо ту. ‒ усправи се у
својој столици потомак српских кнезова.
Удовица сеоског учитеља радила је на пијаци, а
потом у Ступњу.
‒ Доћи ће мајка! Не брини, сваких седам дана
морам у Озну да се јавим ‒ рекла је љубећи сина,
кад га је остављала у Дому.
‒ Беседник, код Кесеровића, и то добар, био је
мој отац ‒ завршавао је своје казивање, после Ју-
трења, чика Бора.
‒ Ово ће мене да убије, рекао је после задњег
говора ‒ изусти човек коме су отели кнежину, па
устаде и на мој радни сто спусти пожутели папир:
‒ Ово је његово последње писмо!
„16.Х 1944, Драга Нато и дечице, Не знам шта да
вам пишем, и чиме да вас обрадујем. Мислио сам
да се вратим вама. Свестан сам да сам за ове три
године само добро чинио томе напаћеном народу.
Свестан сам да сам многе главе спасавао, да сам
ради тога свога рада кроз Равногорски покрет био
гоњен од Немаца, Љотићеваца и Бугара. Свестан
сам да је наш рад био за опште добро српског на-
рода. Али?! Натраг не могу. А сматрам да теби и
дечици мојој и твојој, неће савест ничија дозво-
лити, да вам се зло чини.
За себе и децу размисли, да ли ти је боље прећи у
Крушевац или остати у селу. Мислим да ти је ипак
боље у Крушевцу. Она кућа је сада и твоја и твоје
дечице, поред мојих старих родитеља. Они ће бити
нежни према вама и воле ће вас.

XV