Page 161 - Zaboravljeni Prota

меном погледу на веру и цркву, рећи ћу још
само коју о преузвишености науке Христове
уопште и о њеној важности по живот народни.
Али у допуну овога што рекох о сувременом
мишљењу и понашању према вери и цркви, не
могу да овде прећутим то да ме јако обеспо-
којава и до дна душе потреса уобичајено пона-
шање понеких вајних Срба и хришћана, које још
света црква није избацила из крила свога, него
их још храни и гаји као оно змију у недрима.
Тако нпр. недавно читао сам у једном нашем
педагошко-школском листу како се један канди-
дат за учитеља овако разметаше: „Избацујмо из
школе све што је некорисно, штетно и излишно,
што смета напретку дечијем!” А под тим некор-
исним, излишним и штетним предметима школ-
ским разуме он веронауку, коју би, вели, „тре-
бало и по основним школама да предају свеште-
ници, ако се неће избацити сасвим из школе, те
да учитељи не губе свој авторитет!” (види 13.
број Учитеља од 1883. године).
И то је, видите, извесно васпитно (и то срп-
ски васпитно) удружење, као да му и напад на
веру спада у програм, примило, одштампало и
као најљући и најопаснији отров душе човечије
слободно у свет пустило, да се трују и сабла-
жњавају сва побожна срца, која на небу ишче-
кују своју вечну постојбину! Али није се чудити
толико, зашто се то тако штампало, колико се
треба чудити и готово оплакивати то зашто
власт православна није тај труд њихов по заслу-
зи наградила?! Јер време је данас тако, да се
многи часном крсту ругају, али они, којима је са
крста дошло спасење дужни су своме увређеном

161