Page 160 - Zaboravljeni Prota

вашој памети вера, црква и свештеник или не?
Па ако им збиља треба, оно да нам се стално
ујемчи свако поштовање, да нам се поправи ста-
ње и да се подигне углед у народу. (Зато би тре-
бало свештенству одредити плату да не камчи
непосредно зараду. Или у крајњем случају, и то
што пре, да се једном узакони тај фонд за удо-
вице и сирочад, те да су свештеничке породице,
бар, колико-толико осигуране пензијом.) Ако не,
ми се свештеници можемо комотно свући, заста-
ву положити и казати збогом! Нико нека не
мисли да ми само попујемо зарад оне тричаве
награде, која нам се тако рећи на просјачки на-
чин додаје и то онолико, тек, да једва пристојно
можемо живети. Сасвим обратно, ми попујемо ‒
ја сам, бар, зато ступио у то коло ‒ зато што смо
унутарње покренути, позвани и одушевљени на-
челима вере, па смо ради као пријатељи народа
и човечанства, и напретка уопште, томе да по-
служимо; и зато се нећемо нимало уплашити,
ако би ко и врх свега овога био вољан рећи оно
познато: „Путуј игумане, не брини се за мана-
стир!”
Поменух да је религија неопходна потреба
свакога човека, напосе и свију друштава уопште.
Доказивати то овде и уопште говорити о потре-
би вере ја сматрам да није нужно, јер поред тога,
што је то такорећи ствар очигледна, истину је
ову и историја света јасно доказала. Вера је,
просто да се изразим, наша неопходна душевна
храна, исто као што је за тело храна оно што
једемо и ако се може живети без хлеба и оста-
лога јела и пића, то се онда и без вере може жи-
вети. Но ја казавши укратко ове речи о сувре-

160