Page 28 - Zemlja s nadimkom

СОГОРАТ

Пребрзо је то све испало. Док дланом о длан и
све је било готово. Кад би човек имао, бар, трен да
се спреми, било би му лакше. Овако, никад се не
зна шта носи дан, а шта ноћ. Оно, јесте, мајка
сањала неку ноћ пре тога свадбу. Причала ми је
свој сан, уз јутарњу кафу, забринута. Али ја у та
предсказања никад нисам нешто посебно веровао.
„Вечити календар” нисам ни сачувао после бабине
смрти. Неко ми га је затражио да га фотокопира и
није га ни вратио. Не бих се могао сетити ко је, да
ме убијеш. Додуше, од скоро сам почео да забор-
ављам. Да сам се сетио на време шта је она рекла,
пре неки дан, и боље размислио, можда до овога не
би ни дошло. Помишљао сам и на то, да неће на
добро изићи, али нисам се надао овоме. Човек се
варка. Има поверење. Верује у боље. Да није тога,
не бих ни могао живети овде. Откад знам за себе,
ми имамо неку несташицу. Сећам се, кад сам био
дете, како је мајка кувала „Дивку”, а звали су је и
„Сурогат”, уместо кафе. Био сам баш мали, па сам
ту текућину звао „Согорат”, па ме тако и прозваше.
Наш је живот у тој Југославији, сад видим, и био
сурогат. И моја женидба је била таква. Нисмо има-
ли деце. Она је то тешко подносила. Прешло јој на
живце. Водио сам је свуда по лекарима. Пила је ре-
довно лекове. Али се све више жалила на своје
страхове. Знала је да дрхти као прут у мојим ру-
кама. Ту ноћ је сањала да се породила. Изашла из
болнице. Ја сам је сачекао са цвећем. Дете је било

29