Page 26 - Zemlja s nadimkom

ИВАН КОСАНЧИЋ

Кад се само сетим тих дана кад је Косанчићев
венац плакао. Полиција је блокирала Бранков мост.
Студенти нису могли даље. Остали су на обали
реке, и плакали. Сузавац је чинио своје. Била је то
филмска сцена за нас с друге стране обале, на
Косанчићевом венцу. Потрчали смо ка њима у Сту-
дентском протесту. Али и с наше стране реке ис-
пречила се полиција. Одбили су нас од моста тако
да смо стајати на брегу крај Споменика не-
сврстанима, и плакали. Сузавац који су бацили на
нас чинио је своје. А онда су нас засули нечим
јачим. У једном тренутку сам пузећи одступао од
наше реке плача. Није било ваздуха. Гушио сам се.
Придигао ме је непознати младић, ни данас не знам
ко је то био, и изнео са бојишта. У порти Саборне
цркве, која се тада није закључавала, видали смо
ране. Хватали ваздух. Или једном речју: молили се
Богу да сузавци стану. Данас кад о свему размиш-
љам, после толико времена, сузе ми ударе на очи.
Плаче ми се за генерацијом, која је заустављена на
обали и засута сузавцем. Добро, ми смо још у пуној
снази. Живот је пред нама. Наша деца, тек студир-
ају. Чак, и они што су нас засули сузавцем сад
заступају наше идеје. Наравно и даље „врше вла-
ст”, како воле да кажу. Тако је било ту ноћ, пред
рат, на „мом венцу” ‒ девојка која ме је волела рек-
ла ми је ту: „Иване, ово је твој венац, а од ноћас и
мој”. После сам завршио факултет. Остао сам у

27