Page 30 - Zemlja s nadimkom

МУРА

Ето, докле смо дошли. Реч је изгубила значај. А
некад су људи пословали „на реч”. Новац се тако
позајмљивао и враћао, окретао. „Дао сам реч”, го-
ворио ми је покојни деда, била је светиња. Тако
смо преживели Турке, на часну реч. Па, и ја се се-
ћам кад сам био дете да смо се клели: „Часна пио-
нирска реч”. Соцреализам се хранио нашом тради-
цијом. То тада нисмо ни знали. Живели смо на
стари начин с новим идејама. Кад је идеологија по-
чела гаснути, повукла је за собом и часну реч. Тако
смо стигли довде. Постали смо вербалисти. „Једно
прича, друго ради, а треће ти мисли”, рек’о би нар-
од. Оно, знао сам ја за то и кад сам улазио у посао с
њом. Још су ми људи лепо причали каква је њена
фирма. Једном мом другару је и кожу одрала с ле-
ђа. Није му остало ни за опанке. Али човек увек
мисли о себи да је, баш, он посебан. Ја сам требао
да будем изузетак. Да послујем са њом, и добро
прођем. Сад видим колико сам био наиван. Требало
је да ми неко каже кад сам започео онолику по-
словно-стамбену зграду да зидам: „Пријатељу, не
ради то, већ прави шталу”. Какав сам коњ испао,
сад бих имао где главу да склоним. Овако остадох
на улици. Нашла ми је добре „кредитне линије”,
како их је звала, те стигох довде. Јурио сам за нов-
цем као да сам на хиподрому. Што ми неко тад не
отвори очи: „Рага на трке не иде”. Убедила ме да се
овде, у Словенији, боље послује. „Они су у Европ-

31