Page 34 - Zemlja s nadimkom

МЕЛЕЗАР

Тешко је све то разумети. Како живети даље?
Прећи преко свега било би можда најбоље. Али то
значи и прихватити све захтеве. И докле тако?
Одувек сам ја попуштао. Тако ме Бог дао, да
претрпим и носим. Мада, са годинама тај терет ми
постаје све тежи. Сад и деца вичу за мном: „Ме-
лезар.” Знају и она да то нисам, али чули од стар-
ијих па им се свидело да ме тако зову. Нисам имао
ни осамнаест година кад сам се оженио. Она је
била најлепша. Мени није сметало то што је дете из
мешовитог брака. Мајка јој је била Циганка. Журио
сам да предухитрим просце из града. Почели су
били да долазе по њу. Нису чекали ни да се опу-
нолети. Ови наши су је сви обожавали, али нису
смели да загризу. Плашили су се шта ће им ко рећи
ако је узму за жену. Отац јој није био Циганин. Он
је давно одлучио да га води срце, а не село. Зато је
и узео њену мајку кад су Чергари овуда пролазили.
Од њега сам научио како се носи терет љубави у
малој средини. Сви ти дају право на слободу из-
бора, а уствари су диктатори. Негде сам читао да је
и Анте Павелић био доктор правних наука. Кад су
нам се родила деца, надимак је остао и њима. Сад
смо сви у кући Мелезари. Ја сам се давно помирио
с тим. Прихватио сам своју улогу. Кад хоћу нешто
да кажем мештанима, увек се позовем на надимак:
„Побратими, Мелезар ће да попије још неку и оде,
а ви ћете надрљати.” Знам ја да ће им њихова суро-

35