Page 63 - Zemlja s nadimkom

КАБАДАХИЈА

Питао би их ја, шта би они сад били да није би-
ло нас? Не би их примећивали ни укућани, а камо
ли народ. Ми смо им оставили трон. А они то не
цене. Увек је било тако, онај ко прави кућу, мучи
се, зноји, тај је лако не продаје. Зна како је тешко
било доћи до ње. Наследник друкчије размишља.
Њему иде лакше све, па и продаја куће. Наводно,
нас и даље поштују. Пензије нам дају на време. Кад
неко од нас умре, пошаљу нам неког из општине и
војну десетину за почасну паљбу. Понекад уплате и
неки динар СУБНОР-у. И то је све. Један мали ју-
трос, док смо пили кафу у странци, свратим ту
понекад, прича мени о Сечи кнезова, дахијама и ка-
бадахијама. Зна он како је то било! Вели: „Турци
су, на молбу Ваљеваца, дозволили неком Манојлу
из Кличевца да на колима дотера тело кнеза Алексе
Ненадовића породици да га сахрани код цркве у
Бранковини. А главу је „метно Фочић више себе на
чардак, јануарија 23. предвече 1804. године”, пише
прота Матија у Мемоарима. Али раја се нија дала
уплашити. Ту се нашао неки Живан Јеротић из села
Близоња да је украде „метне у недра, склопи гуњ
око себе” и тако донесе породици. „Трећи дан оде-
мо к цркви, поставимо страже около, гроб мога оца
откопамо, главу на тело наместимо, као што је на
живом била и онда опет закопамо”, записа први
српски премијер прота Матија Ненадовић. Ето,
тако су радиле дахије и кабадахије”, закључио је он

64