Page 67 - Zemlja s nadimkom

посла, тог јутра, свратио сам у пекару, по обичају,
на врућ бурек с јогуртом и купио хлеб. Познаници
су улазили у пекару и куповали пецива. „Добро
јутро, Док”, поздрављали су ме. Причао сам, крат-
ко, са свима њима. Било је то старо добро доба, пре
скајпа. Свима сам овде ја порађао жене двадесет
година. Био је то још један од доручака у, мислио
сам, заувек мом граду. Изашао сам из пекаре, с
хлебом под мишком, и дивио се лепом дану. Нисам
журио кући. Била је то моја уобичајена јутарња
шетња. Још нешто чега овде нема. Посао ми је био
близу куће. Нисам морао ићи аутомобилом. „Забра-
њено је ићи овуда”, испречио се пред мене онижи
непознат човек. Наставио сам даље, с хлебом у ру-
кама. „Има снајпера” заповедио је за мном незна-
нац. Ходао сам даље тим травнатим међупро-
стором, који је одавно требао да буде сређен у
парк. „Људи, овај је луд”, викао је мој чувар за
мном. Завршавао сам свој ход по жици, био сам на
крају „парка”, кад сам погођен у стомак. Тада је за
мене почео рат. Опоравио сам се после месец дана.
Армија БХ мобилисала ме је, одмах. Наставио сам
посао у болници. Из Сарајева ми није било изласка.
Тек, после две године ратног пакла успео сам да
добијем из здравствених разлога, излазак, кроз
чувени тунел, из града. Преко Загреба, Лондона,
где сам затражио азил на путу за Сингапур, једини
град где смо могли ићи без визе, Немачке, где
нађосмо послић за супругу, стигли смо у Вашин-
гтон Ди Си. Имали смо срећу да добијемо визу.
Био је то неки програм за мешовите бракове из
Босне, који желе да се настане у Америци. Кћерке
су се удале, овде. Имам унучиће. Купио сам стан.
Зетови имају куће. Отишао сам у пензију. Сад

68