Page 59 - Zemlja s nadimkom

ГЛИСТА

Нисам ја пре био овако дебео. Слабојешан ми је
био и брат. Мајка је муку мучила с нама. Угађала
нам је у исхрани, али никако није могла да нас под-
гоји. „Добра је Вида домаћица, свака част”, говор-
или су о њој у нашем малом месту „ал’ деца су јој,
брате, неухрањена. Онај старији је к’о костур, а
млађи права глиста.” Тад нас овако и прозваше.
Сад ми и унука зову, по мени, Љубе Глистин. И ко
ће то да исправи! Тако је како је! Код мене се све
преокренуло кад сам се уписао у куварску школу.
Тад нико није ни хтео да буде кувар. Било је места
кол’ко хоћеш. Пријемни се није ни полагао. Мене
су одбили на лекарском прегледу, те не одох у ми-
лицију. Куд ћу шта ћу, ајд’ у куваре. Било ме сра-
мота, мало, на почетку. Нико у мојој фамилији није
носио кецељу. Сви су имали опасаче, чизме, уни-
форму. Из нашег малог места, по традицији, из-
лазили су официри и милицајци. Није тачно да сам
враћен с прегледа због недостатка килограма, као
што се причало. Мени нису тад ни рекли неки ра-
злог. Једноставно су ме одбили. Куварску школу
сам лако изучио. Ишло ми је то. После сам радио
по нашим најбољим хотелима. Кад је једном вла-
дар био наш гост тол’ко му се свидео ручак, да ме
је одмах узео себи на двор. Више нисам био Гли-
ста. Свима је било јасно да ме имају звати по влас-
титом имену. Тако су ме и звали, кад год им је не-

60