Page 64 - Zemlja s nadimkom

своје предавање. Срам га било. Сад ми он држи ча-
сове из историје. Где је био кад смо је ми стварали?
Зна ли он да сам ја радио све по наређењу. Знало се
и у револуцији ко коси, а ко воду носи. И нисам се
штедео. Нама је било лакше да породицама пре-
дамо тела. Али наредба је била таква. Морали смо
да чекамо док се копају раке, па тек онда да
извршимо наређење. Шта он мисли, да је човеку
лако да гледа неког како сам себи копа раку. Пре
бих је ја за њега ископао само да не стражарим с
пушком крај њега. Зноји се, моли да предахне,
тражи воду, стење, а ти чекај да завршиш пос’о.
Лакше ти је да их за то време све стрељаш и лепо
дозволиш да их породице носе кући. Ми смо још
морали и мртвима да им дајемо стражу. Ноћу дођу
рођаци, да траже свак свога члана, с фењерима,
будацима и ашовима, па прекопавају раке до јутра.
И, кол’ко сам им пута ја глед’о кроз прсте.
Зажмурим на стражарском месту, а они нађу оца,
брата, сестру, стрица, ујака, па ми буду захвални до
неба. Један ми је стари домаћин, и он се звао Жи-
ван Јеротић, руку пољубио кад је одлазио са Баг-
дале. Било је то некако пред зору, сећам се, пао је
на колена и хтео још и ноге да ми љуби. Нисам му
то дозволио. Подигао сам га са земље из све снаге,
као што је он који тренутак касније узео са земље
мртвог сина у наручје, и испратио их. Стражу смо
чували и од ових наших. Сећам се, један напаљени
учитељ је извео гимназијалце, чланове СКОЈ-а, на
Багдалу. И да их ја нисам разјурио они би, онако
луди, урадили то што су намерачили. „Срам те би-
ло”, издрао се на мене напаљени учитељ, мислим
да се звао Манојло, кад су необављена посла бежа-
ли, низ брдо ка граду, пред мојим метком у цеви.

65