Page 61 - Zemlja s nadimkom

САМАЦ

Тако је, на крају, испало. Нисам ни сањао да
може и то бити. „Човек кад би знао шта ће да га
снађе у току дана, не би ујутру ни устајао из кре-
вета”, лепо је говорио мој деда. Али ја сам онда био
млад, па нисам ни разумевао шта причају одрасли.
Понекад су ми бивале те њихове мудрости и сме-
шне. Имао сам утисак да сам нешто паметнији од
њих, мојих старијих укућана. Сад видим колико
сам погрешио. Негде сам, већ касно, кад су стали
стари да одлазе Богу на истину, читао: „Човек кад
је млад мисли да његови родитељи ништа не знају.
Како стари, тако увиђа да и они нешто знају. А кад
умру, зна да су били паметнији од њега.” Ту је моја
највећа грешка. Нисам на време схватао све што
треба. „Самац ћеш бити”, грдили су ме на време.
Био сам незрео, а мислио сам да сам презрео. Тако
сам и живео. Хтео сам, најпре, да проживим. Нисам
желео да се рано везујем с неком женом. После сам
хтео да обезбедим услове, па онда да стварам поро-
дицу. Трчао сам с једног на други „бизнис” и мис-
лио да сам паметнији од старих, који су се млади
женили и водили живот „три на сат”. Е, онда сам се
женио, више пута. Како је време пролазило имао
сам све тање живце. Нисам трпео никог. Мислио
сам да сам најпаметнији. На крају, сам испратио и
мајку на градско гробље. Празнина коју сам тада
доживео, не одваја се од мене. Све ми се вратило,

62