Page 66 - Zemlja s nadimkom

ДОК

Овде сам месим хлеб, док причам преко скајпа.
Три сата треба мојој мини-пекари да замеси и испе-
че хлеб са разним зрневљем. На то сам се одлучио
кад сам видео да се он овде нема где купити. Сар-
ајево је имало пекара колико хоћеш. Она из нашег
краја била је међу најбољим у граду. Држали су је
Горанци, који су, уз њу, имали и посластичарницу.
Ни тих колача нема овде. Нема ни тог одмора.
Овде сам увек уморан, а тамо бих и после дежур-
ства дочекао јутро свеж. Сећам се, као да је јуче
било, ноћ је била мирна. Није било порођаја. Мајке
с бебама мирно су спавале. Успео сам, чак, мало и
да дремнем. Расанио сам се и размишљао: колико
има од кад сам овде гинеколог. Сетио сам се род-
ног Мостара, моји су преци из Илића, студија, ле-
карског почетка у Соколцу. После смо били седам
година у Немачкој, тамо сам и специјализирао.
Онда ме убила носталгија, нисам издржао. Кћерке
још нису пошле у школу, кад смо се вратили у
Мостар. После шест месеци рада у болници родног
града, опет нисам издржао. „То није онај мој град”,
рекао сам жени и преселио на Соколац. Опет смо
били на почетку, тамо где смо се упознали, супруга
и ја. После пет година добио сам посао у Сарајеву.
Најлепше године сам оставио у овом граду. Купили
смо стан у Добрињи, имали викендицу, летовали на
мору и имали, чак, Зимске олимпијске игре. После

67