Page 69 - Zemlja s nadimkom

СТРЕЛА

Био сам брз к’о стрела. Нисам осећао замор.
Највише сам волео да трчим злаћаним житним по-
љима. За мном је остајало полегло зрело класје, у
мирису жита, и траг од трчања у њиви. Био је то
наговештај жетве. Преда мном би прхнуле птице са
својих гнездишта. На смрт преплашени фазани и
јаребице кликтали би у ниском лету. Покушавао
сам да их стигнем. А онда сам у највећој брзини
ускакао у моју житну океанију покушавајући да
њоме роним. Тако сам стизао до свог острвца, у
сред житног архипелага, и дуго лежао у пшеници.
Разгледао сам облаке, дивио им се и пуштао машти
на вољу. Најразличитије представе давао сам обла-
цима, који су се смењивали пред мојим очима. Би-
ло је ту портрета познаника, али и незнанаца. Гле-
дао сам у вајање облака и био маштом тамо, на
небу. А онда бих се као стрела стрмоглавио, ту где
сам лежао, у сред житног поља. Замишљао сам да
имам свој утврђени шанац. Скочио бих на ноге ла-
гане, па спојио палчеве са кажипрстима и држао их
на очима и осматрао таласање житног мора. Далеко
на пучини уочавао бих кретање ратних бродова.
Бивали су најпре сићушни, али су се неумољиво
приближавали и постајали све моћнији. Угрожа-
вали су моје царство. Пред њима су моје птице,
које растерах, бежале још даље. Предосећале су
скори крај. Знале су да више нема помоћи. „Тако је
сваке године”, говорио сам себи док сам их раз-
гледао кроз двоглед својих прстију. А онда сам по-

70