Page 77 - Zemlja s nadimkom

ДАЉИНАЦ

Ништа ми није тешко. Такав сам од малена. Ме-
ни не треба два пута говорити. Што год би затр-
ажио отац од мене, ја сам одмах испуњавао. Сећам
се, био сам баш мали. Отац риља башту, а ја све уз
њега. „Донеси ми чашу воде”, каже ми. Ја трк по
воду. „Кад мислим да си тамо, а ти да си овде”, чу-
јем оца како се смеје мом трку. Или мајка само по-
жели: „Тркни до продавнице и купи хлеб”. Ето ме-
не и тамо. „Донеси креду из зборнице”, заповеди
учитељица, и ја трк из учионице низ ходник у збор-
ницу. „Кад пре”, чуди се учитељица пред ђацима
како сам брзо стигао с кредом, „Ти си, бре, ко да-
љинац”. Деца се смеју и прихватају мој надимак,
који се задржа до данас. У војсци сам први добио
значку „Примеран војник”. Ту сам, тек, све слуш’о.
Кад је гађање, зна се ко скупља чауре. Командант
касарне, кад му нешто затреба од куће или око
куће, мене шаље. Нудили су ми да се активирам и
будем војно лице, али ја сам имао друге планове.
На факултету исто. „Иде ли неко до Народне би-
блиотеке Србије”, пита професор пред пуним ам-
фитеатром студената. Кад се јавим, он наставља:
„Треба ми једна књига”. Тако сам једном вредном
професору, имао је највише научних радова на
нашем факултету, постао курир. „Вас сигурно ша-
ље професор Константиновић”, веле библиотекари
чим ме угледају. Кад сам се запослио, остало је по
старом. Директор ме ценио због моје послушности

78