Page 83 - Zemlja s nadimkom

АЈНШТАЈН

И дан-данас ми је криво. Кад се тога сетим, од-
мах променим расположење. Мислио сам да ће вре-
ме учинити своје, али није тако. Имам утисак да с
годинама све то сазрева у мени као вино. Јер дово-
љан је трен сећања да се све запенуша у мени, па
пукне и избаци, као пампур из боце, старе слике
свега на површину. А и ми смо били деца. Шта сам
ја онда имао петнаест, а она годину мање. Упоз-
нали смо се на школској екскурзији, кад је њено
подручно одељење путовало с нама ‒ матичном
школом. Свидела ми се на први поглед. Не знам
како смо успели да се растанемо после те екскур-
зије. Сећам се да смо бројали колико је остало још
наших минута до завршетка путовања. Био је то
мој први покушај да зауставим време, и њен. „Ајн-
штајн”, тако ме је звала због мојих успеха на школ-
ским такмичењима из физике, „Ова три дана нећу
никада заборавити”, клела се. А ја сам из све снаге
дувао у мехове и распаљивао жар, до усијања, на
коме се има ковати наш заједнички живот. Да ми је
тада неко добронамеран пришао и саветовао да
стишам све, мислим да би се и он усијао као старо
гвожђе крај наше ватре. Скинула је са руке свој пр-
стен и дала ми га. Успео сам да се снађем и одго-
ворим на поклон. Скинуо сам своју мајцу: „Изволи,
да спаваш у њој.” Прихватила је поклон „вреднији
од злата”, како је рекла, и заплакала. Аутобус ко-
јим смо путовали улазио је у наше место. Пред
школом су нас сачекали родитељи, браћа, сестре...

84