Page 85 - Zemlja s nadimkom

МИЛАНКОВИЋ

Није се онда имало. Моје детињство је протекло
у сталној оскудици. А и цивилизацијска достигнућа
која ми данас имамо, била су тада недоступна. Ни-
смо имали струју и воду у кући. Купали смо се у
штали. Бунар из нашег дворишта знао је лети да
пресуши. Ишли смо по воду, преко потока, на бу-
нар код Ристића, који није никада остајао без воде.
Мајка би износила на поток све што има за прање.
Добро, онда је он био чист. Тако некако и све друго
је било чисто. Чим падне мрак двориштем је владао
потпуни мрак. Слаба светлост лампе на гас из куће
није могла ништа мраку у дворишту. То је било до-
вољно да се пред мојим очима, горе, на небу, као у
биоскопу пошто се погасе светла, пусти филм.
Разгледао бих то биоскопско платно са звезданим
сводом и студирао распоред небеских тела. „Сре-
ћа”, прошапутао бих кад би на тамној небеској
завеси остављајући свој злаћани траг угасла звезда
репатица. Веровали смо, тако смо чули од старијих,
да то виђење доноси срећу, зато треба замислити
жељу. Пун месец је вукао највише прича из мито-
лошке свести предака. Било је мишљења да га не
смемо предуго гледати. „Оно је Северњача”, пока-
зивао ми је отац на небу, „А оно Кумова слама,
сине”, настављао би, а ја покушавао да се снађем
на тако великом звезданом платну. „Ено Влашића,
мој Милутине Миланковићу”, завршавао је отац
своје показивање звезда за то вече, док смо стајали
у сред дворишта загледани горе, у небо. И мрак је

86