Page 87 - Zemlja s nadimkom

ЗЛАТАР

Моји су сви били златари. Отуда нам и на-
димак. Мене су водили од малена са собом на реку.
Од њих сам учио где су места за испирање злата.
Златна места су давно мапирали на породичној кар-
ти наши преци. Нека од њих нису смели знати ни
сви чланови нашег домаћинства. Чувана су за црне
дане. Кад сам упознао језик речног дна, могао сам
их откривати по боји песка. Али нисам хтео да их
дирам. Чувам их и данас кад их све знам. Лепо је
имати овакву породичну тајну. Кад су ми стари
укућани показали забрањена златна места, рекли су
ми и причу о њима. У то старо доба, пре више од
три века, живела су у нашој породичној задрузи
три брата. Они су једно лето одлучили да се раз-
деле. Деоба је била брза и прецизна. Сви су били
задовољни, осим села. Инокосна породица била је
тада преседан. Нико није тако слободно живео.
Зато су почели да нам завиде, као никад: „Лако је
Златарима. Њима се може.” У тој деоби браћа су
поделила и места за испирање злата. Најмлађем су
припала ова што их данас тако чувамо, за не дај
боже, и не испирамо. Он се није женио. Злато га
није занимало. Чим се ослободио породичне задр-
уге, могао је да живи како је хтео. Отпутовао је у
далеки свет и није долазио годинама. Шта је све
тамо радио и где је живео, није говорио кад се вра-
тио. Село је тврдило, да нам се освети, да је био на
робији. Углавном, сви су у селу радо дочекали ње-
гов повратак без жене, деце и капитала. Али за ње-

88