Page 88 - Zemlja s nadimkom

га је живот, тек, почињао. Имао је четрдесет и неку
годину и своја златна места. Браћа су га примила
као библијског блудног сина. „Твоја места су нета-
кнута”, рекли су му. „Чували смо их као очи у гла-
ви”, били су категорични. Е, сад ко се у селу сетио
тога никад се неће сазнати, углавном, пронела се
вест, да је сад најмлађи брат, иако је скитница, нај-
богатији од браће. Његове златне резерве биле су
нетакнуте. На то је једна наша снаја, била је зави-
дљива, узнегодовала. Није издржала да не каже то
што је помислила: „Боље да се није ни враћао”.
Ово је било пресудно да се најмлађи брат врати
одакле је и дошао. „Ово више није моје родно ме-
сто”, рекао је кад је одлазио. Браћа су га молила да
их не оставља. „Како је нама што живимо овде?”,
убеђивали су га да не иде. „Ми трпимо глас овак-
вог јавног мњења и наших жена сваког дана, годи-
нама”, плакали су. Није вредело. Најмлађи брат,
видело се то по променама на његовом лицу, већ је
био погледом одлутао тамо далеко одакле се беше
вратио. Кад је одлазио, овај сад већ странац, оста-
вио је своја златна места под клетвом: „Кад помру
сви у селу који зло мисле, тад нек испирају злато
моји наследници.” Ја чувам ову његову реч. Не
дирам његове златне резерве. Само је један од
наших предака, пре сто година, наш’о се паметан
да испира забрања места. Умро је у трећи дан. До-
душе, мени је и најлакше да чекам. Наше село има
живе још две куће, и ту живе два старца и једна ба-
ба. Али и они ме, кад дођем из града у село, не зову
по властитом имену, већ по породичном надимку:
Златар.

89