Page 89 - Zemlja s nadimkom

ЧАРЛИ

Да нисам овде годинама, све би било другачије.
Сад кад би ме неко питао, шта ми је све ово тре-
бало, не знам шта бих одговорио. Пре сам био дру-
ги човек. Мог’о сам да идем где хоћу. Живео сам
слободно. Али то нисам знао да ценим. Нешто сли-
чно као здравље, док га имамо не знамо колико смо
срећни. Било је људи који су ми и онда, кад сам се
овде запослио, говорили: „Шта ће ти то.” Мислио
сам, чак, да ми завиде, кад тако тврде. Сад видим
колико су били паметни. А шта је друго паметан
човек, него неко ко зна да се не експонира. Имати
„мали живот” и њега одржавати, највећи је успех.
Нико те не зна, осим људи који те воле. Живиш три
на сат и не завидиш онима који фијучу крај тебе
к’о метак. Овако, мене сви знају. Немам више ми-
ра. Моја приватност више не постоји. То се прене-
ло и на моју породицу. Деца ми одрастају са тим
жигом. У малој средини, као што је наша, није
добро бити јавна личност. Шкоди то. Ја сам лепак
за најразличитије фантастичне приче. Машта на-
шег човека је безмерна. Колико сам се само тра-
чева наслушао о себи, замало и сам нисам насео на
њих. Док сам био млад, женили су ме, ни сам не
знам колико пута, и разводили. Сећам се једне
такве анализе мог брачног бродолома. Причало се
да је моја супруга била толико разјарена кад ме је
затекла са швалерком, да ју је завезала за столицу и
ошишала на нуларицу. Један суманути муж на-
пунио је пур пеном ауспух мог аутомобила. Једва

90