Page 87 - JESENJE KLUPKO

Следећа слика које се сећам је набујала река
Мећ. Преко ње су ме носили Требињац и непознати
војник, који ме подсети на покојног Љубисава
Илића из пећске капеле. Поново сам се освестио у
подножју древне Кроје, Скендербегове престонице.
У Драчу ме укрцаше у лађу са болесницима, а
добровољци продужише пут, још седамдесет
километара до укрцавања у Валони. На броду се
пробудих верујући да имам седам година и да је
мајка крај мене. Помислих : чекамо да отац стигне
с палубе Бургоња. Лекара сам овде први пут
приметио. Говорио је француским језиком. Поку-
шавао сам да му одговорим, али нисам имао снаге.
Моја уста била су нема. Хранио ме је један рањени
свештеник. Пут је провео у молитви. Шаптао је:
Господе Исусе Христе Сине Божиј помилуј нас.
Мирис мора прену ме у стварност. Проговорио сам,
пред Крф, и затражио од свештеника воде. Он се
заплака и прекрсти. Дохвати иконицу светог Ни-
коле са прозорчића наше кабине и пољуби је. На
Крфу сам боље упознао мог бродског хранитеља.
Био је родом из долине Црног Тимока. Његов
предак Георгије, унук влашког војводе Радула,
сачува свој портрет од заборава у својој неза-
боравној задужбини манастиру Крепичевцу. На
брегу, изнад црквице, подигао је стари конак, у
потпуној планинској тишини, да бди над манас-
тирским имањем у романтичној долини Црног
Тимока. Црквица посвећена Успењу Богородице,
са оближњим звоником, једина је од манастирског
комплекса преживела турско ропство. Сачувано
је предање да се у њој молио један од Синаита,
непрестано: Господе Исусе христе Сине Божји
помилуј ме.

89