Page 90 - JESENJE KLUPKO

маслињаку пуковника Панајотиса. На крају
његовог имања, иза једног ћувика, једно вече
сахранише Крушевљање: наредника Милоша
Радовића, Миодрага Недељковића, регрута пос-
ледње партије младића, умрлог од ратног штрапца,
Милана Томића, бравара, обвезника занатске чете
Дванаестог пука, Владимира Савића, свирача. Уз
њихове гробове, ту ноћ, остадоше агаве да чувају
епитаф с крстача: За правду и слободу. Био ми је то
други, и последњи, пут да сам био у Комисији за
пописивање имовине помрлих војника из војне
болнице.
Недељом и празником одлазио сам на
литургију, коју је служио митрополит Димитрије.
Он је с народом прешао Албанију. У Србији, у том
тренутку, није било ни једног владике пошто су
били одведени у заточеништво. Митрополит
Димитрије, о коме сам слушао од свештеника др
Паје Радосављевића, лепо је проповедао. Његово
издање Хиландарског типика светога Саве имао
сам у својој малој библиотеци у Чикагу, јер од
мајчиног поклона, из 1893. године, хромотипског
снимка Крстићеве слике ''Свети Сава благосиља
Српчад'', стрпљиво сам годинама прикупљао
књиге и иконе првог српског архиепископа. Једном
после службе приђох Митрополиту и узех
благослов. Он ме упита одакле сам, па кад чу да
сам из Чикага, упита за др Пају Радосављевића.
– Не бојте се, чим прође рат добићете првог
српског владику у Америци – рече Митрополит, па
се обрати следећем војнику, са питањем одакле је.
Лечење у Француској препоручише ми
лекари из војне болнице, пошто умре Требињац, а
ја стадох све више побољевати.

92