Page 122 - KUCANJE

Насред лађе, уместо куполе храма, разгранао
се стари тамариск. У његовој хладовини се при-
чешћујемо, а као нафору једемо ману ‒ небески
хлеб. Уместо Причасног, чита се дневник Косте
Војиновића. На крају сна, вода се сто година по-
влачи и ми 2012. године излазимо из лађе у Бар-
батовцу и љубимо Обећану Земљу у порти, прво
острвце у Топличком мору. Потоп попушта.
– Ево Турака! – цикну једна мајка.
Одједном наступи цунами, а из Мртвог мора
изронише Измаилћани носећи у својим нару-
чијима прегршт сланих штапића с’ очима. Бе-
жим у лађу покушавајући да се спасем новог по-
топа. Тешка врата бродске тврђаве за нама се за-
тварају. Спасени смо. Турци и вода надолазе.
Неко закуца на врата. Стражар отвори шпијунку
и закука:
– Остадоше нам деца!
Халакање непријатеља отргну три беспо-
моћна дечака од улаза у лађу и баци их у морске
дубине. Гледам у децу која остају без ваздуха,
даве се, али им сузе не пресахњују док ниво
Мртвог мора нагло расте. Барка се заљуља и од-
лепи од земље. Будим се вичући:
– То је сан, то је сан!
На путу из Мисирског ропства у Обећану
земљу синови Израиљеви једоше ману четрдесет
година (2. Мој. 16,35). Небески хлеб „купљаху
свако јутро, сваки колико му требаше за јело” (2.
Мој. 16,21). Бедуини на Синајском полуострву,
и данас, скупљају као капљице своју ман-ес-сам,
ману с неба, у рано јутро, с грана тамариска.
Капљице мане наликују коријандеровим семен-

120