Page 379 - KUCANJE

Цариграда и ударисмо преко Бугарске и Србије
за Кијев. У Србији смо се бавили готово три не-
деље и кад год смо имали случаја да ручамо и
вечерамо, ма где било, па и у гостионицама, би-
ло још кога ту или не, мој побожни друг читао
би гласно прописане молитве пре и после ручка
или вечере и тражио од мене да благословим
трпезу. Наши су људи то примали са подсмехом,
али је ипак престајао жагор у сали кад се чула
часна молитва мога друга, а после ње мој бла-
гослов: „Христе Боже, благослови јастије и пи-
тије...” Моме другу, који је, узгред буди речено,
био човек светскога образовања јер је по свр-
шетку гимназије и матуре био на Универзитету
и отуда ступио у Духовну Академију, падало је
јако у очи што су Срби тако немарљиви према
својој светој вери и бацао је сву кривицу на
нашу интелигенцију и њено васпитање, јер не
даје добре примере своме народу. Не малу за-
мерку чинио је и нашем свештенству, што се не
бори противу тога зла.
И заиста, поред поменутих узрока опадања
вере и религиозне равнодушности у маси народа
јесте и тај узрок што је и међу оним лицима која
још имају у души топлину вере код нас завладао
неки лажни религиозни стид и страх од под-
смеха других, те и сами избегавају вршење ре-
лигиозних обреда на јавном месту и у одређено
време. Они не воде рачуна о томе да напуштање
спољњих обреда, не само што рђаво утиче на
масу света и на наше млађе покољење, него
постепено задављује у самима нама ону унута-
рњу верску топлину.

377