Page 16 - MILISAV IZ JOŠJE

Ја оца нисам ни имао код куће. Кад га пут
нанесе (кондуктер је био у Југословенске же-
лезнице), ете ти и њега. Мен’ увек нешто до-
несе. Свирајче, свуд’ изрезбарено у круг са но-
кче, и дан данас ти свирам. Добио сам га од
оца, још нисам био пош’о у школу. Учио ме да
у њег’ свирам, кад год дође. Узне ме на крило:
− Видиш сине, имам га увек с мене у недра,
’де год путујем. Па кад не могу више без тебе и
ње, моје Спасеније, ја се приватим да свирам.
Село моје и кућице dраgа,
Ужеле се tвога pраgа.
Певао је кроз нос, сећам се ки јуче да је би-
ло. Имао је он и друге песме што их је сас-
тављ’о. И отац му је таки био. Нису они били
свирачи ни песници ки ово данас, већ по души.
Свирај, свирај Милисаве мој,
Не улићи никаd у жалоpој.
− певао ми је деда, кад ме учио да намигујем.
Он је с нама живео у куће, а као да није. Це-
ло лето сам’ дође да преспава. Није излазио из
своје ливада и њива. Пред вече, ете ти њега, па
у шталу прво, зна се. А мене је волео ки икону.
Солунац је био, прави. Ове у село што су при-
мали пензију за учешће у последњем рату, на
потпис два лажна сведока, није мирисао ни-
како. А нису ни они њега. Знали су добро да је
остао за краља. Он то није ни крио. ’Тели су га
стрељају, одма после рата. Није носио оружје,
ал’ ’леба Белави и осталим у планине јесје. Е,
тај ти је Белава остао до последњег, није ’тео
да одступи. Таки му и отац био у Први топ-

15