Page 130 - MILISAV IZ JOŠJE

Ову годину изађо’ ти мал’ до вашар, на Вра-
толому. Срето’ једног мог другара из армије,
несмо се видели сто године. Он ти побелео све,
сам’ му остале црне обрве.
− Јел’ их фарбаш? – терам шалу ја сас њега,
а он се сам’ смеје.
− Милисаве, стари кадар сам ти ја за то!
Нит’ се фарбам, нит’ се окрећем, с опроште-
њем, за мушкарци! Измодео сам све!
После смо седели кол’ко смо тели, лепо ру-
чали и пили ки пре.
− Него Милисаве, дал’ ће Тито о’д да рије
јопет?
− Пријатељу, ми јесмо попили, ал’ не то-
л’ко? – завео се ја у смеј.
− Марш на Дрину, ако га не заустави, он ће
рије сто посто!
Овај баца на масу кад попије – мислим се ја
− ал’ нема везе он је мене друг.
− Било на телевизије све!
− Не гледам ти то уопште! – видим овај
умрсио све и Тита и Велики рат и ТВ, таки је
сад’ кол’ко ’оћеш код нас.
− У Лондон им је централа!
− Опа! – наставио ја сас смеј, баш ме занима
докле има да тера сас машту, не би ме чудило
да закачи и искрцавање на Месец.
− А држе бео свет! Па ти види, која је то си-
ла! Милијарде окрећу, а да не окрену ови наши
у влас’!

129