Page 126 - MILISAV IZ JOŠJE

− Ја сам, ’де сам и био!
− Видим да си овде!
− О’д ’де су седели и сви моји преци! А што
ти издаде?!
Он поцрвенео ки булка, а ја му не приваћам
руку да се поздравим. Цинкара да може, стре-
љао би ме пред камеру. Знају они добро, да су
Југослављеви стари, испрвице, били код Кесера
у четници, па су после окренули чезе (мен’ Ти-
одор све о тем’ причао).
Врати ти он руку, некако, у џеп.
− Да нећеш и у цркву сад дидеш?! – наста-
вљам ти ја, још сам повисио тон.
Цинкара га приваћа под мишке, ки тренер
боксера у ринг, стра’ га да не буде нокаут.
− Кад он да крв, ондак ћу тек ја! – устадо ти
ја дидем.
Народ сад погледује у Југослава.
− Зато је и дош’о! – одговори му тренер.
− Ондак ћу да седим и чекам! – врати се на
место.
Медицинска сестра, брже боље, изнела сто-
лицу пред њега, задигла му рукав и повезала
руку:
− Друже, неће ве ништа заболи!
Ови с камеру сним’у ли сним’у.
Кад му зари иглу у месо, он ти сам’ паде ки
свећа сас столице. Стаде цика, вика, растури се
сабор код цркве док си рек’о пиксла.

125