Page 125 - MILISAV IZ JOŠJE

− Е то зујање стршељи то ти је, мој Мили-
саве, увертира, па ти чувај там’ и даље гро-
бови!

После сам давао крв за ови на ратиште. Код
цркве у Каник, тај дан порта ти била пуна на-
рода. Бик на ражањ се окреће, а људи поседали
и чеку ред. Прозива једна медицинска сестра из
град, све организовано у највеће.
Наједама се онај народ подиже.
− Стиг’о Југослав! – цинкара се дере.
Ја ти једини остадо да седим за асталем.
Из прва кола излазе новинари сас камере. Ра-
злетеше се да сниму све. Возач ти отвара врата
од лимузине, а Југослав никако да се скине. Зна
он шта ради, даје време овема сас камере да се
што боље наместе. Ете ти га и он, полако, изађе
пред народ.
− Живео Југослав! – повика цинкара.
− Живео! Живео! – отпоздрављу сви.
− Волим и ја вас! – Југослав сам што не про-
цвета, а понавља исти поздрав ки овај његов
главоња из партије там’ гор’ у Београд.
Кад се редом испоздрављ’о сас свема (каме-
ра сам снима), смотри ти мен’ де седим у пор-
те. Сви глед’у, шта ће сад да буде! Он полако,
ногу пред ногу (ки да је одрас’о у црквено дво-
риште, ни пет пара не даје што га цео век из-
бегав’о), ете ти га пред мене.
− ’Де си ти Милисаве? – тако ме баш пи-
тувао, пред онај народ. – Нисам те видео сто
године!

124