Page 128 - MILISAV IZ JOŠJE

− Значи комасација, сине?!
− Баш тако, оцо!
− Па трсе врзину по колски пут!
− Негде и’ се омане и нека грешка, ал’ сам’
теру даље!

Радојка стала ми кове, да упалим телевизор.
− Доста је трајала жалос’! Мал’ фали, сад ће
се опунолети! Тиодор је умро пре шеснајес’ го-
дине! ’Оћу чујем вести! Видиш да је рат!
− Не пали, Радојка! Не играј се с рђаву ша-
лу! – дирнула ме у живац – јутре идем да питам
Богомира како је на фронт.
Његов је унук био на Косово. Кад је полазио
у рат, ми смо с њим договорили лозинку.
− Ови одозго, с неба, из сателит, има све да
прислушкују! – сетио се Богомир.
− А ови наши, преко ТВ, има не лажу! – до-
пуни га ја.
− Лозинка ни има буде фузбал – тако је уну-
ку рек’о – па кад те ја позовем и њу поменем,
то има да значи, јел’ се гине?
Јутре ти ја на кафу код чиче, попили по ра-
кију, па ајд’ с мобилни телефон зови на фронт.
Добимо га из цуга.
− Ало! – Богомир ти повисио тон.
− Шта је деда? – ете ти га унук се јавља.
− Јел’ играте фузбал?!
− Јеботе фудбал, изгинусмо све!!!
Причам Радојке шта има ново на ратиште, а
она ти се не смирује:

127