Page 81 - MILISAV IZ JOŠJE

Она била мало тиша, па га увела у неку ка-
бину сас стакло.
− Ја ћу сад да ти затворим врата и да пу-
шћам музику гласно, а ти кад чујеш сам’ по-
дигни руку! Јел’ си чуо!
− Јесам сестро, јесам!
Стала она да ради своје, музика сам бије, а
мој ти Филип, ки што сам му лепо рек’о, не че-
ка оно баш најјаче − па подигне руку. Ал’ запа-
мти каки је тон то отприлике био! Опет сестра
поновила исту процедуру, да се увери, а он ти
диг’о јопет руку, али полако и фино, ки ови на
гласање у Скупштину (так’о сам му баш рек’о
да се угледа на њи сви, колико ји гоћ там’ све
нема).
− Ти не служиш војску! – драо му се овај
рмпалија после још више, ’теле му страду бу-
бне опне.
− Ослобођен си трајно!
− Немо’ те молим ве! Шта да кажем код ку-
ће?!
− ’Ће ти дамо папир, нек’ читају, не мора
им причаш ништа!
Кад га испраћали отуде сас тај налаз, он ти
пустио и сузу (и ту ме све послуш’о). Е, ја сам
после плакао код куће од среће.
На железничке станице у Ђунис ови моји из
село испраћају после синове у војску, а ја мо-
јега (стали смо са стране), у Швајцарску на рад.
− Шаљем те у неутралну земљу! Они ти не
ратују! Сине, там’ да слушаш ки мене што си
о’дена! Сваки частан пос’о ради, то се цени код

80