Page 89 - MILISAV IZ JOŠJE

још остао при својем, па ни да чује за ђубре ни-
штачко. Мож’ да копаш кол’ко ’оћеш − нем’
шта да роди! Ја ти уватио јопет по наднице, де
год куј позове. Има не сад седам уста у куће, а
плата ти сам’ једна и то од железницу. А ми се
испуцали са ону свадбу и испратницу фес!
И богомоља ни ту годину пала посна. Куј да
купује рибу, она скупа? Шта ћу, ку’ ћу, ајд’ у
Мораву. Скинем се у гаће, па рони у воду и на-
би се под чкаљу. Рибе сам’ бију. Поваћка ги
кол’ко ’оћеш. Сам’ изроним из ону тињу, па на
обалу избацуј. Нисам знао кол’ко ми доста!
Ајд’ рек’о још овај пут (мен никад није било
стра од змијкчићи и водени пацови), па да идем
дома. Изрони ти ја из воду, у руке ти држим
повећу кечигу, а на обале одбор за дочек – било
и’ ки куси паса! Ту ти је рибочувар, ту народна
милиција чак из град, ту председник од Месну
заједницу...
− ’Ајде, ’ајде тицо, сам изађи овам’! – казује
ми милицајац, они његови брци ки да гледам и
сад.
Куд’ ћу, шта ћу, ја излего из ону воду сам’ у
гаће пред њи!
− Разгаћио се Милисав, боли њега брига! –
ете ти га рибочувар.
− Обукуј се, шта чекаш?! – ускописти се ца-
јац на мене – нећу те ја обукујем! И полази сас
нас! Ћуза ти не гине, мора један о’де да бидне
за пример свема што то раде! Нећемо ми да па-
лимо кола и долазимо из град сваки час због
вас!

88