Page 84 - MILISAV IZ JOŠJE

− Уваћкали ве?!
− Па кад сам’ ја стао да и’ се опирем (те
верска права, те слобода религије, те ја сам су-
тре поп и то ми је алат...), он ти мене пошаље
на Војни суд.
− Сам’ за то?!
− Кад сам био у истражни затвор, још није
почело суђење, ете ти га мој отац дош’о да ме
види. Плаче и моли да све признам. Шта да па
признам? Да си ’тео илегално, сас све пушку,
да пребегнеш преко границу у Албанију! Мен’
тек онда било јасно шта су ми накалемили све!
− У Албанију?!
− Баш тако!
− Ко још па бежи код њи, кад њини сам ула-
зе овамо?!
− Куј те пита синко за Бога и правду, ђаво
ти дош’о по своје! Нисам ’тео да признам ту
тамо њихову кривицу, а оцу су нудили да ће ми
смање казну на годину-две! И тако ти ја увати
Голи оток, последњу туру!
− Нећу питујем више ништа! – подиго’ се ја
дидем, а ете ти га Тиодор.
− Милисаве, јел’ ти рекли за топлог зеца?!
− Как’ог зеца, каки бакрачи?
− Па то је била улазница за там ’де се спре-
маш, на робију! Бију сви редом, ногама и рука-
ма, гуштера кроз шпалир!
− Дедо, идем ја да печем прасе! Окрен’о сам
чезе, врћем се у касарну, нећу дидем на робију!

83