Page 83 - Zaboravljeni Prota

нађох овде, уверавајући га да сам у свему испр-
аван. Рекох му и да смо браћа по крви и вери, да
је ово стање пролазно и да ћемо опет бити браћа
итд. А он цикну као бесан рис: „Каква братја?"
Бољи су нам Турци и Цигани, него ви Срби итд.
Бесомучно потеже ону каму са стола на мене
према грудима да ме прободе. И осетих на капу-
ту додир врха од каме! А ја пун духа, присе-
бности, поноса и свештеничког достојанства ре-
кох му: Господине градоначелниче, кад је моја
отаџбина и црква стицајем злих околности до-
шла довде да нам ви судите у нашој кући, знајте
да ја лично не жалим да умрем и ако моја смрт
ником није потребна; али имам овде породицу и
ситну децу незаштићену и ничим збринуту, па
њих жалим и њих ради треба и право је још не-
ко време да живим. Верујем да и Ви имате пор-
одицу и ставите себе у мој положај, па се надам
да ћете ми живот оставити.
Он се одмах мало стиша и поче блажије го-
ворити. „Отивајте”, рече, „кам семејството, но
тук да дохаждате всеки ден воф 10 часа на про-
верката”. Тако је и било. Децембар се прибли-
жава крају. Зима и цича до сржи продире. Хлеба
нема, пара нема! О дрвима и огреву, рекох на-
пред, па и дрва нестадоше. У том очајном стању
притекла нам је у помоћ енглеска мисија у лицу
племените госпође Леди Пеџет нешто новцем,
нешто оделом за децу, те не помресмо. О, како
је тешко било закуцати на врата за помоћ, али
нужда све подноси! Најзад, с тешком муком до-
ђох посредно у везу са генералом Рачом Пе-
тровом „гувернером Македоније” у кога чове-
штво још тињаше, те добих писмену дозволу да

83