Page 87 - Zaboravljeni Prota

комора” веле они. „Па онда куда ћу?”, упитах ја.
„През Сурдулица”, одговорише они. Знајући
шта је раније било у Сурдулици, рекох им: „Он-
да знам шта ме чека!” „А бе не се грижите за
живот, то вам гарантирамо” ‒ рекоше они. Од-
мах кренемо нас четири попа (ја из вароши и
три сеоска - Трајко Поповић из Бошњака, Јован
Поповић из Рафуне и Јефта Тодоровић из Бого-
јевца) и четири стражара с пушкама и бајоне-
тима кроз Лесковац у правцу Грделице. Срећом
имали смо два коња, те смо носили по мало пр-
тљага и на смену јахали: двојица јашемо, а дво-
јица иду пешке по један сат, па опет тако.
У то време интерниран је и владика нишки г.
Доситеј, садашњи митрополит загребачки и од-
веден у манастир Бачковски. Он је желео да ос-
тане код пастве, што је препоручивао и све-
штенству, али „сила Бога не моли!”...
Кад смо стигли у Предејане (више Грде-
лице), паде ноћ; свратисмо у једну сељачку кућу
на конак. Онако уморни, покисли, каљави, ус-
коро поспасмо! За време нашег спавања ноћу,
долазиле су њихове комите с пушкама и камама
да нас поубијају, али су се томе енергично оду-
прели наши стражари, па су комите отишле не-
куд даље.
Ми за то ништа нисмо знали, јер смо спа-
вали. Стражари нам причају шта се десило, го-
ворећи: „А бе има да черпите (да частите) кад
сте ове ноћи остали живи.” „Хоћемо, хоћемо”,
кажемо ми. Сутрадан рано по снегу и блату кре-
немо даље до Џепа. Ту беше начелник војне ста-
нице неки добар човек, који нас је сажаљевао и
у души осуђивао овакав зверски поступак с на-

87