Page 86 - Zaboravljeni Prota

шкама убијали и лешеве бацали у оближњи по-
ток !...

ИНТЕРНИРАЊЕ

По прогону мога сина, тога јутра око осам
сати, дође један војник к мојој кући и викну же-
ни: „Госпожа, тук ли је дедо поп?” - „Овде је”,
одговори она и ја одмах изађох на праг. „Шта
хоћеш војниче?” - упитах га. „Веднаг отивајте
во комендантството”, рече он. Сваки отпор био
би кобан. Знајући да могу бити убијен, опро-
стих се са женом и децом и одох у коман-
дантство, које је било смештено у једној при-
ватној кући спрам среског начелства, баш у мо-
јој парохији. Помислих у себи: „Хе, овде сам
долазио у име Христа и цркве ради службе, а
сад долазим у име сатане и пакла ради иску-
шења!” Постајах мало у ходнику, па ме позваше
унутра и дуго испитиваху у циљу шта да раде са
мном да ли да ме убију или интернирају. То је
био као војни суд. Најзад, пало је решење да ме
интернирају. „Ви морате ићи у Софију и то под
стражом; тамо имате да научите блгарски език и
после да се упутите на своју дужност”, рекоше
ми. „Добро”, рекох им, „но како ћу отићи и
којим правцем?” На часну реч и по цену живота
ја бих отишао сам и без страже, само ми дајте
ваш акт да понесем и да га предам коме ви ка-
жете. Али бих ишао возом преко Ниша и Пир-
ота.” „Не возможно така понеже трен је потре-
бан Немцима” - рекоше они. „Онда да идем пре-
ко Власотинца и Лужнице?”, упитах. „Не возмо-
жно ни така, на татак (тим правцем) иде наша

86