Page 84 - Zaboravljeni Prota

одем возом с породицом кући у Лесковац. А не-
ки, који су фијакером путовали, одмах у пољу
иза Скопља били су пресретнути од комита, фи-
јакери и коњи одузети, а они опљачкани; неки
поубијани, а неки претучени остављени на сред
поља да скапавају од зиме и глади! Чувши то, и
да сам имао новца, нисам смео, а без новца ни-
сам ни могао кренути колима. Међутим, у то до-
ба возови нису примали никога од путника, него
су радили само за војне потребе. И особље на
станици много се чудило како сам ја дошао у
везу и приволео генерала Рачу да добијем доз-
волу за вожњу? „А бе, тој дедо поп мора да је
неки големец”, говораху они између себе! По-
сле дугог путовања и честог стајања воза на от-
вореном пољу, најзад стигох у Лесковац баш на
Бадњи дан у зору. Од Скопља до Лесковца пу-
товали смо цео дан и ноћ. Ко није имао парче
хлеба у резерви, једва је остао жив! А бугарски
војници, путујући истим возом, певају песму:
„Рано је Ратка ранила на тиха бела Дунава
платното да си белеје” итд. У пролазу поред Ку-
манова и Врања и свуда успут нигде петла не
чух да запева, нити пса да залаје. Све сама пу-
стош, мртвило и очајање!...

НА СВОМ ОГЊИШТУ

Кад уђох у Лесковац, одмах осетих задах
ропства! Оставио сам га у процвету, а затекох га
на ивици пропасти. По вароши крстари патрола,
а по дућанима повезани коњи гризу по коју ша-
ку сена и балегају! Кад одох кући, имам шта и
видети. Пуна кућа немачких војника. Били прво

84