Page 41 - Zemlja s nadimkom

врши истражне радње. Знао је да сам му ја плакнуо
опанке у топлој води и оставио их тамо где се изуо
кад је дошао на славу. Колико пута смо само нас
двојица играли Трака-мице, а он би ми претио: „Е,
сад ћу да те плакнем!” Најгоре је прошао ујак. По
причању старих укућана: „Он се највише и воли.”
Кад су ме родитељи оставили код њега и ујне, већ
сам био поодрастао. Успео сам, уз највеће напре-
зање, да се укачим на највиши стог сена у двори-
шту. Ујак је био у пуној снази. Имао је пуну шталу
стоке и безброј пашњака. Сена је било у дворишту,
да се нађе, за три године. Тражили су ме по свим
барама у крају. Звали по пољима и јаругама. Претр-
ажили сваку чкаљу у реци. А ја сам седео у свом
трону, на врху стога. „Деца знају да буду цареви”,
како би рек’о један мој пријатељ. Јавио сам им се,
пред мрак. Морао сам. Уплашио сам се мрака и ви-
сине ‒ нисам знао сам да сиђем на земљу. Пред
спавање ујак ми је причао чега се све он уплашио
док ме је тражио, а тек ујна! Можда због тога сада
кад стојим крај њихових гробова осећам још увек
страх. Страх да ће и моји дани на земљи бити „пла-
кнути”. Страх да ће ме, једног дана, деда-имењак
дочекати: „А, ти си!”, а деда Миле и ујак, привидно
намрштени, додати: „Јуначе.”

42