Page 40 - Zemlja s nadimkom

ЈУНАК

Сад кад размишљам о њима, изгледају ми не-
стварно. Знам да су постојали и били моји. Али
краду ми се мисли да више нису моји. Волели су ме
безгранично. После свега од њих су ми остали ти
њихови осмеси, гримасе, забринутости, љутње и
слутње. Нису ме тукли. Сећам се, једном је мој де-
да по оцу, носим његово име, спавао, на подне,
тврдим сном. Ушуњао сам се у летњу кујницу, при-
шао његовом кревету, кога је наследио од свога
деде, и данас га имам, и из све снаге га ударио тр-
ском по носу. Тај гнев на дедином лицу, разро-
гачене очи, и бес посматрао сам из непосредне бли-
зине. Оног тренутка кад је био спреман на освету,
угледао је мене. „А, ти си!”, зачудио се. Онда се
придигао на јастуку и стао да се повлачи из акције.
„Где нађе тај буздован?”, упитао ме је. Чекао сам
још секунду, а онда сам чуо његову узречицу, коју
би радо користио док се играо са мном: „Јуначе.”
Није боље прошао ни деда Миле, мајчин отац. Кад
је једне године одлазио с наше крсне славе, чекало
га је изненађење. Наравно, није он то одмах ни
приметио. Кол’ко је био попио, добро је успео и да
се обује. Видео је, тек успут, кад су стали да му мр-
зну прсти, јер зимски Свети Јован био је ту годину
најхладнији од кад памте стари људи код нас. Да
му није било бабе и њеног термоса-појаса с топлом
водом кога је она зими носила да јој чува крста,
смрзли би му се прсти до куће. Деда није морао да

41